Ko su ljudi koji nikada neće ići na psihoterapiju?

U vremenu kada psihoterapija postaje sve dostupnija i otvorenije se govori o važnosti mentalnog zdravlja, i dalje postoji značajan broj ljudi koji nikada neće sesti naspram terapeuta. I ne, to nisu uvek ljudi koji nemaju problema. Naprotiv – često su to oni koji nose najdublje unutrašnje konflikte, ali su razvili jake mehanizme da se od njih zaštite. Umesto da zavire unutra, oni grade zidove oko sebe.

Za mnoge ljude, ideja o psihoterapiji izaziva nelagodu, podsvesni otpor ili direktno poricanje potrebe. Iza tog otpora najčešće stoje iskustva, poruke iz detinjstva, uverenja o tome šta znači biti ,,jak”, kao i duboki strahovi da bi otvaranjem unutrašnjih tema izgubili tlo pod nogama. Terapija nije samo razgovor – ona je susret sa sobom, a to je za mnoge previše intimno, previše nepoznato, i previše izazovno.

Ko su ti ljudi? Kako ih prepoznati? I zasto baš oni ne vide (ili ne žele da vide) potrebu za unutrašnjim radom?

Osobe sa izraženom potrebom za kontrolom: ,,Ako ne upravljam, gubim sebe”

Ove osobe funkcionišu po principu potpune kontrole – emocija, situacija, ljudi i, naravno, sebe. Psihoterapija, koja traži otvaranje, spontanost i puštanje, za njih je duboko uznemirujuća jer ugrožava njihov glavni alat preživljavanja: kontrolu.

Takvi ljudi se plaše nepredvidivosti. Ne ulaze lako u odnose. I preziru ideju da neko ,,dirne” u njihovu unutrašnju strukturu, jer veruju da bi to moglo dovesti do haosa koji neće moci da zaustave. Često su hiperodgovorni, perfekcionisti i radije će sami preuzeti sve, nego rizikovati da neko drugi nešto uradi ,,pogrešno”.

Njihova logika:

• ,,Ako otvorim tu kutiju, više je neću moći zatvoriti.”
• ,,Meni ne treba pomoć, ja imam plan.”

Ljudi koji idealizuju svoju funkcionalnost: ,,Ja sve postižem, šta će mi terapija?”

Oni imaju poslove, porodicu, organizovan život, cesto su uspešni i visoko efikasni. U funkcionalnosti pronalaze smisao i potvrdu sopstvene vrednosti. Ali ova vrsta funkcionalnosti često prikriva hroničnu emocionalnu prazninu, iscrpljenost i gubitak autentičnog sebe.

Takvi ljudi ne priznaju psihološku patnju jer ne postoji ,,dokaz” u spoljašnjem svetu da nešto nije u redu. Terapija bi ih suočila sa pitanjem: ,,Da li živim, ili samo izvršavam obaveze?” – a to je pitanje koje ne žele da postave. Imaju snažan identitet ,,onog koji može sve” i ideja da su nečim pogođeni, narušava im osećaj kontrole i ponosa.

Njihova mantra:

• ,,Dokle god funkcionišem – sve je u redu.”

Narcistički profili: ,,Svet se treba prilagoditi meni”

Ljudi sa izraženim narcističkim crtama, bilo da se radi o klasičnom narcizmu ili suptilnijim oblicima, retko dolaze na psihoterapiju jer imaju izuzetno krhku sliku o sebi. Psihoterapija, koja podrazumeva sagledavanje sopstvenih slabosti i uzimanje odgovornosti, direktno ugrožava njihovu potrebu za idealizacijom sopstvenog identiteta.

Oni će često reći:

• ,,Ja nemam problem, moj partner ima.”
• ,,Ljudi su preosetljivi, ja samo govorim istinu.”

Njihov sistem odbrane zasnovan je na projekciji – krivica je uvek spolja. Suočavanje sa sobom bi srušilo konstrukciju lične superiornosti koja ih drži iznutra sabranim. Ponekad se pojave na terapiji zbog spoljašnjih pritisaka, ali se brzo povlače kada se dotakne njihova ranjivost.

Emocionalno nepismeni: ,,Ne znam šta osećam – ni da li osećam”

Postoje ljudi koji nisu naučeni da prepoznaju i izraze emocije. Odrasli su u okruženju u kojem se emocije nisu imenovale, gde se ,,ne cmizdri” i gde se emocije vide kao smetnja, slabost ili teret. Odrasli, takvi ljudi postaju emocionalno nepismeni – funkcionišu racionalno, ali u emocionalnoj pustinji.

Oni ne dolaze na terapiju jer ne znaju da imaju problem – njima nedostaje unutrašnji jezik za sebe. A bez jezika – nema ni potrebe za razgovorom.

Znakovi:

• Teškoće u izražavanju bliskosti
• Često govore ,,nije mi ništa” dok telo pokazuje suprotno
• Izražena psihosomatika, ali bez emocionalne svesti

Ljudi koji se plaše promene: ,,Bolje poznata patnja nego nepoznata sloboda”

Oni osećaju da nisu dobro, ali istovremeno ne žele da promene ništa. Navikli su da žive u poznatoj disfunkcionalnosti. Promena im deluje opasno, nepoznato, pa čak i kao gubitak identiteta. Terapija bi ih izvela iz zone poznatog – a to im stvara dubok otpor, pa čak i strah.

Njihova logika:

• ,,Znam da nije idealno, ali makar znam na čemu sam.”

Oni ne idu na terapiju jer je psihološki rad proces gubitka starog i otvaranja prema novom – a za njih je to previse rizično. Često ostaju u lošim odnosima, poslovima, obrascima – jer alternativa deluje zastrašujuće.

Osobe koje su odrasle u sredini gde je psihoterapija ,,sramota”

Kulturološki i porodični faktori igraju veliku ulogu. Ljudi koji su odrasli uz poruke:

• ,,Ne iznosimo prljav veš napolje”
• ,,Šta će ljudi reći?”
• ,,To je za lude”

… često duboko izjednačavaju sramotu povezanu sa traženjem pomoći. Za njih, terapija nije neutralan čin već akt izdaje porodičnog sistema. Zato ni ne razmatraju mogućnost da razgovor sa stručnjakom može biti oslobađajući.

Ljudi koji uvek pomažu drugima, ali ne znaju kako da pomognu sebi

Ovo su često roditelji, pomagači, terapeuti, lekari, koučevi – ljudi koji su izgradili svoj identitet oko toga da su tu za druge. Njima je teško da priznaju da su i sami ponekad slabi, izgubljeni ili povređeni. Ne znaju kako da budu u ulozi onoga ko prima podršku.

Oni ne idu na terapiju jer:

• osećaju krivicu kada ne pomažu drugima
• ne žele da priznaju sopstvenu potrebu
• veruju da će izgubiti vrednost ako pokažu ranjivost

Zaključak: Nisu svi koji odbijaju terapiju zaista dobro – neki su samo vešto adaptirani

Ljudi koji nikada ne odu na psihoterapiju nisu bez problema – oni su često samo majstori u izbegavanju. Njihov otpor nije dokaz stabilnosti, već složenih unutrašnjih struktura koje ne žele da se promene. U tome leži njihova najveća snaga – ali i slabost.

Za mnoge od njih, upravo bi psihoterapija bila prostor u kojem bi konačno mogli da spuste teret koji nose godinama. Ali da bi to uradili, prvo bi morali da priznaju sebi nešto što najviše izbegavaju: da ne moraju sve sami, da ne moraju biti savršeni, i da ranjivost nije opasnost – već put ka istinskoj snazi.

Ako si se prepoznao u nekom od ovih opisa, znaj da ne moraš čekati da sve pukne da bi potražio podršku. Psihoterapija nije kraj, ona je početak jednog drugačijeg odnosa prema sebi. Na sajtu radnasebi.com možeš pronaći terapeute koji ti mogu pomoći da bez osuđivanja, u tvom ritmu, otkriješ šta se to u tebi bori – i šta želi da se konačno izrazi. Dozvoli sebi više.